Blog title: Jednoj osobi...
Živim u senci senke tvoje senke... i znam da znaš:
još uvek šminkam stvarnost tvojom bojom, jer drukčije ne umem
ne razumem, ne želim pred lažnim svetom celim da se lažno veselim...
To nije osmeh - to je grč.
Ljudi su slepi.
Lepi dani, nasmejani, za tebe - za mene skice,
druge duge ulice, srce skitnice zgaženo nehotice...
Znam da znaš.
Jer u svim snovima ti vrtim sve te prazne reči
praznim danima.
Nestaješ.
I priča odavno nije fer:
lepotica i zver - suviše razno.
Sve je prazno.
Prazno je zarazno.
Neprolazno.
Vraćam se njima - zar misliš da se stvarno ponosim time?
U mojoj glavi posle svega sve one nemaju čak ni ime...
...samo te oči posečene vetrom koje sjaje baš kao i moje
- znam da znaš, al ne vidiš i ne čuješ, i ne znaš koje
male stvari se broje... i dok porazi se roje,
plašim se da priznam da postojiš, rane gnoje... i da mi fališ...
Fale mi dodiri, fale mi reči, fali mi osmeh
fali mi lice, fale mi laži, fale sitnice
- dosta krivice!
Ptice selice nestaju...
Ja ostajem i svi ti pogledi me plaše:
prokleti srećni zagrljeni ljudi! ...te uloge su bile naše...
Samo moje i tvoje!
A gde smo sad?
Gledaj u mene!
Nema mene...
samo sene uspomene... samo tragovi...
Koliko dobiješ, toliko daš.
Ti nisi smela... znam da znaš...
...znam da znaš...znam da znaš...
Jedan život - gde prestajem ja, gde počinješ ti
Jedna ljubav - gde stali smo mi, gde sad su drugi
Jedan život - gde prestajem ja, gde počinješ ti
Jedna ljubav - gde stali smo mi, gde sad su drugi
Jedan život - gde prestajem ja, gde počinješ ti
Jedna ljubav - gde stali smo mi, gde sad su drugi
...i reci, šta je to ponos, šta je to sram?
Ne želim da znam!
...i kad se svet sruši, na starom mestu biću sam...
Sve suze sveta sprala je kiša.
Na kraju nisi ni siguran
da si uopšte plakao, niti da si dno dotakao...
...a nagao kakav jesam, slagao sam sebe da si laž
i vratio se svojim starim stazama...
Ali ni svi peroni sveta me ni malo nisu promenili:
i dalje isti blejer iz bloka, uvek mastarskog oka,
nikad izvan svog toka... mikrofon i dalje rokam na putu do doka luke srece,
i dan je taj što me vara, plavetnilo neba misli skreće.
...a onda padne noć, prokleto dugi sati, sakatim srcem shvatim:
sitnice, ponos, inati neće mi dati da pratim trag - a znam:
sve je ništa, slomiću kazaljke, vreme će stati,
kosmos će čekati! ...da samo umem da te vratim!!!
Tražim te, sanjam te pijanim očima, u noćima, u tuđim licima,
u stanovnicima nekih drugih svetova - gde je naš?
Mičem usnama bez glasa dok pada zaborava plast...
Ćutim jer znam da znaš. Uvek si znala i uvek znaš!
Ti...
Jedina moja, tebi koja odavno nisi jedina:
svaka sekunda kao godina, al' barem znam na čemu sam,
i barem znam da nema nas i spreman sam da budem nasmejan pred svima
iako te kad sam solo i dalje oblikujem od oblaka dima!
...i kroz paučinu vraćam vremena kad smo ti i ja još bili tim
oprosti što nemam snage da te slažem da ti želim sreću sa njim
a i šta će ti to od mene?
Sve uspomene s kaputa stresi,
samo budi to što jesi, tu gde si ... šta god da se desi,
ti budi oke i nikad ne saznaj kako to boli
kad nekoga voliš a mrziš, kad mrziš a voliš
i lomiš se da izdržiš...
Ostaje nada da će nekad negde neko hteti da shvati
mene.. moja lutanja, maštanja i sanjanja i znati da ih prati
i ko zna... možda jednom nađeš me, tamo gde prestajem ja
gde počinješ ti, gde stali smo mi, gde sada su drugi...
...ali sresćeš samo stranca, slucčajnog prolaznika i pogled leden...
...iako te je taj neznanac nekada voleo više od sebe