Blog title:
...Ostavila sam granice daleko iza sebe,i trenutak u kome je sve bilo savrseno.Pustila sam u svoju sobu jos jedno prazno i kisno jutro,da popuni praznine u vazduhu koje jako mirisu na proslu noc.Zaboravila sam svoje snove juce na polici i celu noc sam sanjala mrak.Pogled kroz prozor otkriva sivu i pustu ulicu koja kao da je zaboravljena od strane svih ljudi na ovom svetu,osim za mene.Dim tek zapaljene cigarete mesa se sa njegovim mirisom koji tako ponekad iznenada osetim u prostoru oko sebe.
Neka savrsena tisina iza vrata mog stana prosto me tera da je na bilo koji nacin prekinem.Zvizdim neku poznatu pesmu,znam da sam je milion puta cula,u pogresno vreme...na pogresnom mestu...sa pogresnim ljudima,ali ne mogu da se setim kako idu reci.U svoje vreme sam ih znala,ali to vreme sam izgubila.I dala sam mu vecnost,ceo ovaj svet,i svo vreme ovog sveta,ali nije umeo da cuva to.Odzvanjaju tupi koraci i prosto osecam kako oko mene umire grad,ipak ja tu vise nista ne mogu.Cak se i nesecam kada sam to srusila grad svojim koracima,svojim suzama,ili mozda svojim zeljama.Komadi proslog dana,snazno udaraju o svetu zemlju oko mene,i stvaraju osecaj ugrozenosti.Mozda zato sto sam juce napustila planetu i uzasno mnogo imala nesto neopipljivo za sve druge ljude.Ceo svet,ceo prizor pred mojim ocima delije netaknuto,kao da je naslikan.Pocinje da pada kisa,koja me nocima budi,i volela bih da mi neko donese kap onih mojih kisa na dlanu,da nezaboravim kako sam nekada bila svoja.Ova kisa kao da guta boje oko mene i razmazano umetnicko delo se pretvorilo u brljotinu.Neko vristi moje ime,dok prolazim kroz prolaze,ali ja se odavno ne zovem tako,moje ime su prokleli na trgu vecnosti,jos pre dva dana,a i nema ko vise da me zove.Odavno me ne podrazumevaju za stanovnika ovog sveta.
Nesto mi je ispalo iz dzepa,i lupilo o zemlju.Komadi plavog stakla odskacu od okoline,i umirem jer okolina ne shvata koliko mi ti komadici stakla znace.Bio je to miris dana pre nego sto sam pocela da umirem pomesan sa mirisom suza u maloj plavoj bocici.Sada se vise nikada necu setiti,i nepostoji takav miris na ovom svetu,mogu da trpim sve sto mi se desava odkako sam izgubila sebe.On ipak zna da boli ono mesto u meni koje sam stvorila za svet,za njega,i tu strpala sve sto mi je ikada znacilo.Iza mene je ostalo jedno mesto,ustvari,jedino mesto na kome sam danima i nocima spavala budna.Nekada sam sedela tu sa nekim polu-dragim ljudima i smisljala razloge da tu i ostanem.Jedino sto sada vidim su tragovi proslosti.Po koje ime na velikom sivom zidu,i otisci necijih stopa koji su mi uzasno poznati.Sanjala sam nekada davno jedan savrsen dan,veliki prostor,mozda prevelik za pet osoba,neku opustajucu muziku,smirenost u sebi i stalnost oko sebe.Verujem u to da nista na ovom svetu,ne moze da nestane.Moze da sagori,da se razlozi,ali uvek ce biti tu negde,samo u drugom obliku.Ako zaista mozes da poverujes u bilo sta,onda shvati kao to,da si ubio mene,ali da sam nastavila da postojim,upravo ovde,upravo sada,ali samo kao posmatrac.Jednom prilikom sam ti rekla:"Cekacu te ovde do vecnosti..."
Pocni da verujes u to...