Blog title:
Nekada smo spavali sa medom, a mrzeli da idemo u vrtic i budimo se rano. Jeli smo slatkise dok nas ne zaboli stomak. I niko nije znao za dete. Sakrivali se ispod stola, jorgana, u ormaru od mame i tate. Istrcavali napolje i po ceo dan bili sa klincima iz ulice. Igrali se zmurke, jurke. Padali, grebali kolena. Plakali. Smejali se. Bili smo srecni i imali to sa kim da delimo. Jos uvek nismo znali sta je ljubomora, mrznja. Zao si bio jedino ako se smejes kada neko padne. A uvece smo gledali crtane filmove. Posle odemo u sobu, pa mama dodje da nam ugasi svetlo i ususka nas. Onako kako samo ona ume. Jako. A kada nas poljubi za laku noc i izadje iz sobe, mi pocnemo da mastamo. Zelimo samo da odrastemo.I mislimo da ce tada biti drugacije. Zanimljivije. Bolje. I eto sada. Ovo je to? Ovo sam jedva cekala citavo detinjstvo? Ako jeste, ja samo zelim da opet imam one smesne kikice, slinave rukave, one drugare, decko sa kojim se samo drzim za ruku i pocrvenim kada je tu. Zelim da mamu grlim na isti onaj nacin i da joj pruzim svu ljubav ovog sveta. I tatu isto. Zelim da on bude moj heroj. A najvise od svega zelim da se bar jos jednom vrati onaj iskreni deciji osmeh koji je nekada stalno bio tu.