Blog title: Voz života
Nedavno sam cito knjigu u kojoj je zivot bio uporedjivan s putovanjem
u vlaku. Bila je to sjajna lektira.
Zivot je poput putovanja vlakom. Ljudi ulaze i silaze. Prilikom zaustavljanja vlaka desavaju se prijatna iznenadjenja. Covjek prozivljava
sretne trenutke ali ima i nezgoda, nesreca i zalosti.
Kad se rodimo zakoracimo u vlak. Susrecemo se s ljudima za koje mislimo da ce nas pratiti tokom cijelog naseg putovanja. Npr. nasi roditelji... Nazalost, istina je sasvim drugacija. Kad-tad, oni ce sici s vlaka i ostaviti nas bez svoje ljubavi, naklonosti, neznosti, prijateljstva i drustva. Medjutim, u vlak ce uci druge osobe koje ce nam biti jako vazne. To su nasa braca i sestre, nasi prijatelji i ljudi koje cemo sresti i zavoleti u svom zivotu.
Mnoge osobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku setnju. Drugi pak u svojoj voznji kroz zivot nalaze samo zalost i tugu ... Ali u vlaku ima i onih koji su uvjek pri ruci i spremni su da pomognu onim
ljudima kojima je potrebno pomoci.
Mnogi nakon svog silaska s vlaka ostavljaju iza sebe trajnu ceznju. Mnogi nas sunovracuju u duboku nevolju. Mnogi ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.
Cudi nas sto su mnogi putnici koji su nam najdrazi negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u tom delu naseg putovanja. Naravno , to nas ne sprecava da na sebe preuzmemo teskoce putovanja i samoce i da ih potrazimo i da pokusamo da se smestimo u njihov vagon. Desava se i to da ne mozemo da se smestimo blizu njih jer je mesto vec neko drugi zauzeo .
I takav je zivot. Prepun izazova, snova, mastanja, nadanja, sastanaka, rastanaka, bez ponovnih sastanaka i nikad se ti trenuci nece vratiti. Pokusajmo od svog putovanja kroz zivot da ucinimo najbolje sto mozemo. Pokusajmo da se svima iz vlaka budemo u miru. Pokusajmo u svakom od njih da vidimo najbolje sto je u njima. Sjetimo se toga da na svakom djelu zivotnog kolosjeka, neko od saputnika moze "skliznuti" i da su mu potrebne nase simpatije i razumjevanje. I nama se moze desiti da "skliznemo" s kolosjeka. I nadamo se da ce se naci netko tko ce da nas razumije.
Najveca misterija putovanja je ta sto ne znamo kad cemo tocno izaci iz vlaka isto kao sto ne znamo ni kada ce da sidju nasi saputnici ... cak ni oni koji sejde pored nas.
Bicu veoma tuzan i zalostan kad budem morao da sidjem iz vlaka. Verujem da ce veoma boleti rastanak s nekim prijateljima koje sam sretao za vrijeme putovanja i koji su mi postali dragi. Medjutim gajim nadu da ce doci glavini kolosijek. Tada cu vidjeti kako svi oni pristizu sa svojim prtljagom koji na ulasku u vlak nisu imali. To ce me silno obradovati. Bicu sretan i zbog cinjenice da sam im pomgao da povecaju svoj putni prtljag polozivsi u njemu prave sadrzaje.
Potrudimo se i nastojimo da imamo sretno putovanje. Pokusajmo da pri silasku iz vlaka ostavimo prazno sjediste koje ce u ostalim putnicima, koji nastavljaju putovanje, buditi ceznju na ljepe i prijatne uspomene.
Svima zelim sretno i prijatno putovanje!
Z:Z: